10. mart 2024.
“ Na predsedničkim izborima u SAD odlučuje se sudbina sveta”. Ovu rečenicu slušamo svake četiri godine; ona je izrečena toliko puta da je postala fraza.
Nakon famoznih izbora, međutim, ništa se sudbinski ne događa. Novoizabranog predsednika redovno dočekuju savetnici sa neretko višedecenijskim stažom u Beloj kući, saopštavajući mu učtivo da može da čini što god mu je volja, ali što se tiče spoljne politike….
“Sudbina sveta”, kakva god ona bila, dakle, ostaje nepromenjena, i nju kreiraju Kisindžer ili Bžežinski, pre nego Obama, Tramp ili Bajden.
Ne morate biti predsednik Ruske Federacije, da bi vam to bilo jasno.
Čemu onda postavljanje istih, manihejskih pitanja i ove, 2024. godine? Godine u kojoj nas, u reprizi pandemijske 2020., očekuje još jedan duel Biden vs Trump, s tim što su kandidati sada (јoš) stariji – Trump je pred vratima devete decenije života, u koju je Biden već zagazio.
Možda bi, umesto toga trebalo pitati, da li je svet isti kao 2020? Ili ma koje godine počev od uspostavljanja new world order, po završetku drugog svetskog rata? Ako je odgovor, očitan u broju ratišta širom sveta, od Ukrajine do Gaze, kao i u neopozivoj dedolarizacijji i usponu globalnog juga, ako je dakle taj odgovor ne, postoji li mogućnost da se politika supersile ipak prilagodi istinskim, a ne fasadnim promenama?
Da li su Sjedinjene Države spremne da kreiraju novu politiku, nakon decenija uvežbanih matrica koje se svode na osnaživanje predstave o sopstvenoj izuzetnosti i superiornosti?
Ako pratite predizborne nastupe Donalda Trampa, o tome ne može biti sumnje: Sjedinjene Države će, počev od druge Trampove inauguracije, negde u januaru 2025., prestati da budu staratelj država baštinika zapadne demokratije i serviser njihovih obaveza prema NATO, i okrenuti se borbi za blagostanje fellow americans. On, Tramp, je promena koju većina u Sjedinjenim Državama i svetu, želi da vidi. Staranje nad drugima, bogatima i naprednima, uz nesebičnu, ponekad i oružanu pomoć trećih koji bi napredni i bogati želeli da budu, pripada prošlosti oličenoj u „deep state“ i njenim beskrupuloznim no nesposobnim i senilnim predstavnicima.
Trampova agenda, dakle, oživljava stare duhove državne samodovolljnosti i suverenosti. U toj boci američki duh je i rođen i ubzo, nošen preduzimačkim genom , skupinu avanturista pretvorio u ponosne sanjare. Napuštajući bocu, duh je natkrilio čitav svet, rasejavši svoje seme širom planete. Sami Amerikanci, međutim, probudili su se suočeni sa tragičnim vestima sa bojišta koja ne bi uspeli da pronađu na karti sveta, trilionskim spoljnim dugom, hipotekarnim krizama. Ako je verovati Trampu i trampistima, tome je napokon došao kraj. Vreme je za istinske promene. Američki san se vraća Amerikancima. Duh se vraća u bocu.
Demokrate, pak, Sjedinjene Države vide kao misionara pred kojim je uzvišen zadatak da liberalnu demokratiju učini jedinom formulom slobode. Američki san, na ovaj način, postaje san svakog stanovnika planete. Svaki čovek ima gotovo prirodno pravo da , na krilima liberalnih vrednosti, ostvari želje zbog kojih su prvi doseljenici kročili na tlo Severne Amerike. San za slobodom kojoj na putu ostvarenja ne stoji ništa izuzev, eventuualno, materijalne oskudice. Slobode nema bez novca. Novca nema bez slobode. Na taj način, paradoksalno, sloboda za veliku većinu ostaje nesloboda, a san, zauvek, biva nedosanjan. Ali, ono na čemu American dream počiva jeste upravo mogućnost njegovog ostvarenja. Da su Sjedinjene Države zemlja sloboda i mogućnosti, odavno znamo. Štaviše, Sjedinjene Države jedini su, ako sledimo agendu liberala, garant slobode u svetu.
Bez Sjedinjenih Država i njenog intervencionizma, svet neće postati složna skupina, zajednica zemalja mogućnosti. Države koje su taj status stekle, rizikuju da ga izgube. Države koje se bore da ga steknu, izgubiće borbu. Pobediće nazadni, nečovečni režimi koje za slobode sopstvenih građana nije briga. Ukoliko se američki san vrati Amerikancima, svet će se vratiti u mračno doba. Ako se američki duh, pobedom Trampa, vrati u bocu, svet će biti napušteno i pusto polje neslobode.
Ovakav ishod, razume se, Sjedinjene Države ne mogu dozvoliti. Svet bez Sjedinjenih Država je svet bez slobode. Sloboda čitavog sveta – to je uzvišeni cilj. Cilj koji opravdava sredstvo.
Razlike između dve agende, dakle, jesu nepomirljive. One se ne ogledaju samo u klasičnim republikansko – demokratskim dualizmima ( socijalna politika – dubina upliva države u privredu – gun policy – abortus – vakcinacija dve hiljade dvadesete) već u pogledu na svet, o pitanju koje od etabliranja Amerike kao supersile, nije postavljano: da li će Sjedinjene Države promeniti svoj point of view, svoj decenijama negovan pogled na svet i svoju ulogu u svetu?
Postaviti ovo pitanje, uz saznanje da je spoljna politika Sjedinjenih Država postojana poput dogme, hrabro je i donekle lakomisleno. Promena tek jedne nijanse u njenim strogim bojama bila bi revolucionarni događaj. Za Sjedinjene Države i svet, podjednako. Uskraćivanje dalje oružane pomoći saveznicima, pa čak i ako bi se briga o isporukama smrtonosnih pošiljki prevalila na Evropu , po svojim političkim posledicama bila bi ravna reviziji nepisane povelje na kojoj evroatlanski svet počiva, a čija tri stuba čine korporativistička nadnacionalnost, primat dolara kao rezevne valute i liberalna demokratija.
Korporativistička nadnacionalnost, taj krajnji, karikaturalni ishod Kantovske ideje o jedinstvu Evrope, međutim, ustuknuće, nagrižena ekonomskom recesijom i nesposobnošću liberalnih elita, pred degolovskom, međudržavnom Evropom. Naravno, ovaj proces je spor i dugotrajan. Pa ipak, svedoci smo da je on otpočeo i da je nepovratan.
Umesto da bude generator sloboda, nadnacionalnost se pretvorila u pouzdan instrument kontrole. Kako danas daleko i naivno izgleda ideja o vojsci Evrope ili većinskom sistemu odlučivanja u Briselu! Umesto automonih oružanih snaga, Evropa se po prekookeanskom nalogu, bilionskim isporukama lišava preostalih komada oružja. Istovremeno, Tramp obećava da famoznih 2 % državnog budžeta na ime militarnih davanja više neće biti problem Sjedinjenih Američkih već Evropskih država.
Evropa bi se tako ubrzo našla pred bolnim izborom: oružje ili standard građana. Optiranje za prvu opciju značilo bi dodatnu, potpunu eroziju srednje klase kao odlučujućeg welfare elementa zapadnoevropskih država. Degradacijom srednje klase, Evropa ostaje bez poslednjeg, najsjajnijeg bisera u svojoj kruni, opasno se približavajući delovima sveta koje Briselski birokrati oslovljavaju pojmom „džungla.“ Prećutnim odustankom od megalomanskih troškova naoružavanja, pak, Evropa bi ostala ono što jeste: svojevrstan server Sjedinjenih Država, programiran s druge strane Atlantika, server čija je gotovo nepostojeća autonomija odlučivanja dodatno sužena.
Dedolarizacija, čijem rađanju takođe prisustvujemo, biće decenijski dug proces; svako jačanje međudržavnih, suverenističkih organizacija poput BRICS-a, a slabljenje nadnacionalnih, globalističih tvorevina, ubrzaće emancipaciju svetskih novčanih tokova. Paralelno sa smanjenjem broja međunarodnih transakcija u dolarima jačaće nezavisnost određene države. Slabljenje dominacije dolara, međutim, koristiće i privredi Sjedinjenih Država kao domaćoj privredi. Koliko je samo novčanica Banka federalnih rezervi odštampala kako bi dolar uspešno odigrao ulogu rezervne valute u međunarodnim plaćanjima? Dedolarizacija stoga znači i manji inflatorni pritisak te manji spoljni dug Sjedinjenih Država.
Liberalna demokratija sve češće pokazuje naličje meduze, uprkos svojoj atraktivnoj spoljašnjosti. Sloboda govora više nije potpuno bezbedna ni na platformi X, a privatna svojina na sredstvima bankovnih računa nije garantovana državljaninu baš svake države, koji pohrani novac u bankama zemalja zapadne hemisfere. Nedemokratska stvarnost, suprotna ne samo načelima i normama Ustava Sjedinjenih Država i Povelji UN već i rudimentarnim zapovestima Mojsijevih tablica, pokušava se veštački legalizovati bezbrojnim konfuznim i rogobatnim direktivama, donesenim panično brzo, bez ma kakve prethodne rasprave.
Omekšavanjem intervencionizma Sjedinjenih Država, liberalna demokratija bi verovatno prestala da bude jedini legitiman i dozvoljen sistem državnog uređenja. Iako bi ove reči , u doba hladnog rata, zasigurno uplašile građanina sa zapadne strane čelične zavese, danas, čini se, razloga za strah nema. Naprotiv, bila bi to šansa za suverene države i njihove građane da postupno, kroz unutrašnji a ne spolja nametnuti preobražaj dosegnu ideal poštovanja prava čoveka i građanina.
Promena, dakle, makar i jednog obrisa, makar i jedne nijanse tvrdokorne intervencionističke politike Sjedinjenih Država, značila bi, ukratko, novi svet pred našim očima.
Jesu li donosioci odluka u Sjedinjenim Državama spremni za novi svet?
Amerikanci su nacija kojoj se pragmatizam ne može odreći. Nacija koja svoj nastanak i trajanje duguje trezvenosti a ne spekulativnim, „velikim“ idejama. Materijalnog blagostanja radi, prvi doseljenici su, pod okriljem dolara i trakaste zastave a uz blagoslov predsedničke centralne vlasti, udružili skromne, privatne posede i tako stvorili zametak buduće supersile
Najmoćnija privreda sveta svoj razvoj duguje, dakle, upravo ovim inokosnim, nevelikim zemljišnim imetcima. Favorizovanje privatne svojine beše hrabro i u skladu sa zahtevima modernog doba; nepregledni feudi koje su kraljevi, na prostranstvima Latinske Amerike, pompezno delili svojim velikašima, osudili su Latinsku Ameriku da postane tek siromašni parnjak Sjedinjenih Država.
Sjedinjene Države bile su, dakle, ispred ostalih. Bile su grditelj modernog sveta. Bio je to početak procesa koji će, na kraju, dovesti do poricanja severenosti i multipolarnosti.
Ali, šta ukoliko su upravo suverenost i multipolarnost zahtevi ovog modernog doba?
Da li će Sjedinjene Države i ovoga puta, sledeći naloge svog urođenog pragmatizma i modernosti, napustiti agresivnu liberalnu agendu praćenu nesputanim i nebrojenim intervencijama diljem sveta i početi da ulažu u suveren, hommade američki san?
Jesu li Sjedinjene Države, kako tvrde Republikanci, dovoljno jake za takav preokret ?
Ili pak, po mišljenju demokrata, dovoljno slabe, da takav preokret dopuste ?
Hoće li Sjedinjene Države i svet nastaviti da orbitiraju oko zalazećeg sunca – korporativističke nadnacionalnosti praćene nesputanim i voluntarističkim intervencijama supersile u poslove drugih država ? Država od čijih suverenosti, svejedno, ništa ostalo nije.
Novembar 2024. neće doneti odgovor na ova pitanja. Rezultati predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama, međutim, mogu biti nalik vetru koji će, pravcem svoga kretanja, istoriju blago usmeriti na jednu ili drugu stranu.