Izborni rezultati u Slovačkoj, Holandiji, Srbiji, govore jedno: država postaje, nanovo, vladajući protagonista u svetskoj areni a budućnost će biti određena vaskrslom borbom za makar minimum suverenosti. Istinsko blagostanje čoveka moguće je samo u državi , tom racionalno – iracionalnom entitetu koji čovek jezikom,običajima, istorijskom sudbinom, oseća svojim – ubi patria ibi bene.
Blagostanja, pak, nema i neće ga biti ukoliko državu trampimo za zavodljiva obećanja o neizbežnom progresu koji će se apokaliptičnom brzinom odigrati u nekom bezličnom prostoru, u narcisoidnoj bašti koja cveta na razvalinama suverene države i zove se otvoreno društvo.
Otvoreno društvo individui obećava materijalni prosperitet. Svekoliku emancipaciju. Hedonizam. Ako, kojim slučajem, u određenoj državi otvorenog društva takvih benefita manjka, individua će državu lako promeniti, kao što zaposleni menja korporaciju, primamljen boljom platom i uslovima rada. Državu koju ostavlja za sobom zaboraviće kao što se zaboravlja loš dan na poslu.
Individui je, na prvi pogled, sve dozvoljeno. Društvo, od nje, zauzvrat zahteva samo jedno: da individualizam, taj najlepši cvet u bašti narcisoidnosti neguje marljivo i po unapred propisanim procedurama. Ovi kodirani algoritmi, neretko sitničavi i apsurdni, kreiraju mikrokosmos pravila kojima se individua štiti od uticaja „opštih“, „ispraznih“, „prevaziđenih“ tema kao što su državnost ili suverenost; komunalna politika proglašava se visokom politikom dok visoke politike, zapravo, nema . Sudbina papirnate maramice koju je vetar naneo na ulicu pa hitno mora biti ponovo sortirana u unapred označenu pregradu , u kanti, postaje značajnija od sudbine i mesta gospodarstva, u areni međunarodnih odnosa. Na taj način, proglašavanjem ličnih, partikularnih interesa za jedino bitne i postojeće, idividualizam se osnažuje do granice apsolutnog, a društvo postaje prost zbir individua koje nisu povezane višim ciljem i značenjem, već uskogrudom težnjom za ličnim uspehom, poistovećenim sa materijalnim blagostanjem.
Česta smenjivost nosilaca vlasti otuda nije demokratsko dostignuće već posledica odsustva bavljenja visokom politikom. O predsednicima i premijerima građani sude isključivo na osnovu rezultata u komunalno – ekološko – finansijskoj sferi; političari gube ili dobijaju izbore u zavisnosti od odnosa prema pitanjima visine određene poreske stope ili subvencija za kupovinu električnih automobila. Pravcima visoke, državne politike nosioci vlasti u državama otvorenog društva bave se utoliko što bespogovorno slede upute kodirane i pohranjene u centralnom softveru čiji program ažurira jedina supersila po input-ima multinacionalnih korporacija i nevladinog sektora. Otvoreno društvo svedeno je na centralni softver čije servere predstavljaju pojedine države.
Ovaj program, međutim, vešto proizvodi seriju naizgled antisistemskih „političara“ , zapravo diletanata osnaženih milionima subscribov-a i lajkova na društvenim mrežama; ovi „političari“ obećavaju sve što se obećati može a , postupajući po unapred kodiranim input-ima ubrzo pretvaraju svoje gospodarstvo u modernu Kartaginu. Najsvežiji primer dolazi iz Argentine, države u kojoj je stopa inflacije na mesečnom nivou zastrašujuća, a u kojoj se novoizabrani predsednik velikodušno odrekao milijardi dolara ugovorenih investicija iz NR Kine, kao i prethodno ugovorenog ulaska u BRIKS, sve u ime „liberalno- demokratske budućnosti“.
Građani, dakle, biraju na osnovu banalnih a ne nekakvih visokoparnih merila, potpuno nerazumljivih običnom čoveku, merila koja, istvremeno, imaju snagu dogme, budući da su programirani od strane nepogrešivog, svemoćnog softvera te se u njih ne sme i ne može sumnjati.
Političari, u takvoj raspodeli odgovornosti, paradoksalno, i jesu „jedni od nas“; oni se, kao ni mi sami, visokom politikom ne bave pa za njen rezultat ne mogu ni odgovarati.
Blaženi odsustvom odgovornosti, oni korporacijski učestalo napuštaju radno mesto; jedan uvežbani osmeh zamenjuje drugi, a korporacija – država otvorenog društva nastavlja da sledi program centralnog softvera.
Nadnacionalnost , svedena na korporativističku uniformnost, postala je , dakle, poluga kontrole, umesto da bude generator slobode.
Korpus sloboda uskladištenih u programu centralnog softvera primenuje se i distribuira selektivno, u zavisnosti od toga da li potencijalni korisnici bespogovorno, često na svoju štetu, transkribuju njegov kod. Slobodama-činiocima ovog niza, pritom, redovno odgovara nekakva apsurdna, pa i komična zabrana.
Fundamentalnih sloboda, kao što je sloboda kritičke misli, međutim, nema.
Pa ipak, sve veći broj građana prepoznaje u državi, toj naizgled prevaziđenoj tvorevini, rodno mesto slobode koja se ne iscrpljuje u monotonim dnevnim zapovestima već ih značajno nadilazi, baš kao što suverena država dubinom i kvalitetom svojih untrašnjih veza nadilazi otvoreno društvo kao konačno ishodište korporativističke nadnacionalnosti.
Suverena država, ma koliko oklevetana sedimentima hjerarhijske nadređenosti i podređenosti, predstavlja branu od malignog bujanja kodova zapisanih u centralom softveru, bilo da su oni zapisani u Briselu ili Vašingtonu. Tek mali broj zapovesti sadržanih u nizovima ovih kodova zaista koristi građanima – beneficijarima. Veći deo, pak, službuje načelima i ciljevima tvoraca centralnog softvera.
Ova načela i ciljevi za građane su nedodirljivi i nedokučivi kao sveta tajna. Današnji građanin suprotnost je prosvećenom citoyen-u koji se zanosio lepršavim pomislima o egaliatarizmu i bratstvu, što će reći filozofijom i visokom politikom. Citoyen današnjice, umesto toga, mozga o sudbini papirnate maramice, koja će – that is the question – biti sortirana u levu ili desnu pregradu, u kanti. Za građanina današnjice, teme visoke politike su suvišne i uznemirujuće a nadasve dosadne i prevaziđene. Ko je on, običan građanin, da se zamara takvim temama? Drugi su, negde u Briselu i Vašingtonu, plaćeni da misle o njima. I da odlučuju. To se zove evolucija. Nismo na koncu 18 veka, u kome je svako potajno maštao da bude Napoleon ili maršal Lafajet.
Na jednoj strani evolucionog algoritma, dakle, imamo osebujnu, sveznajuću i nadasve dobro plaćenu briselsko – vašingtonsku birokratiju, a na drugoj, na njegovom repu, modernog citoyen-a, blaženog mikrokosmosom svakodnevnih komunalno – tehničkih regula kao paravanom iza koga se valja visoka politika – nevidljiva, nedokučiva i strašna poput lava iz bajke za decu.
Birokrata u sebi, kao tajnu, nosi osrednjost građanina.
Građanin – negovanu učtivost birokrate.
I jedan i drugi preziru autoritarizam , kojim označavaju svaki politički sistem izuzev liberalne demokratije.
Građaninu i birokrati, suverena država per se miriše na autoritarizam.
Stoga su i jedan i drugi podjednako spremni da ustanu i bore se protiv ove „prevaziđene tvorevine“ istim onim žarom kojim su gotovi da bezupitno i idolopoklonički opravdaju i slede jedini istinski autoritarizam – diktaturu centralnog, Vašingtonsko – Briselskog softvera.
U jeku te i takve borbe, međutim, suverena država se, glasovima birača u Slovačkoj, Holandiji i Srbiji , ne tako davno i u Mađarskoj, nanovo pojavljuje kao jedina ideja koja obećava da će se o vektorima visoke politike odlučivati u svojoj kući i da ti vektori neće biti tek server nekog dalekog, svemoćnog softvera; štaviše, oni će biti usmereni u pravcu ostvarenja blagodeti državljana date države a ne korporativističkog nadnacionalizma.
Povratkom suverene države kao osnovne ćelije organizma svetske politike, otpočela je svojevrsna humanizacija politike: nacionalno samosvesne, tradicijom određene jedinke postaju , iznova, sunca oko koga orbitiraju hladni, bezlični planetoidi uobličeni korporativnim kapitalom, a ne obrnuto.
Nasuprot otvorenom društvu, u kome je goli kapital osnovni tvorac veza kojima su akteri ovog društva povezani, građani su, u svetu suverenizma, povezani sponama smislenijim pa i čovečnijim. Sve ove veze staju u jednu težnju – težnju za zajedničkim dobrom čiji je preduslov vaskrsla svest da zajedničko dobro nije moguće bez suverene države kao najvećeg dostignuća jedne nacije.
Nemamo, razume se, staklenu kuglu u kojoj je pohranjena budućnost, pa možemo samo pretpostaviti šta nam sve suverenistički svet donosi.
Jedno je, međutim, sigurno: suverena država će biti njegova alfa i omega.
Država, sa odgovornim političarima a ne tobož antisistemskim klovnovima kao nusproduktima krupnog kapitala, klovnovima odgojenih na zastrašivanju građana „ pretnjama demokratiji“.
Država sa državotvornom vlašću i jednako državotvornom opozicijom.
Država, zemlja za nas, a ne za daleka ostrva korporativističkog nadnacionalizma.